Mozambiška banda

Što napisati a da ne bude malo, sve neću jer želim ostavit nešto za sebe. A moram nešto reć. Za početak nešto da kažem o »Mozambiškoj Bandi«. Marko Suhoversnik vođa, šef, ne prestrog a ni preblag, što god treba tu je bilo to prevod, mišljenje, savjet. Što bi mi rekli »taman«.Mateja Rus iz Veržeja i Eva Križnik iz Domžale naše »titije« koje ne samo da moraju učit malu djecu u vrtić vec i učiteljice. Otvorene za bilo koji predlog, kako reaguju na kritike još ne znam jer još nije bilo razloga za kritike. Kristina Hočevar iz Novog mesta i Jana Hernavs iz Celja, ili Dr. House i Dr. Wilson. Studenti 4 godine Medicine. Nisu kao afrički doktori koji pregled vrše okom nego prema svemu pristupaju ozbiljno i stručno. Maja Žilbert iz Šentruperta »Iiii vooçe« spemna uvjek da pomogne bio to sport, jezik. Ovo joj je drugi put da je u Mozambique tako da kad je u pitanju iskustvo ne fali nam. Tu su još Karmen Košutar iz Maribora i Katarina Tomc iz Križe koje su domaće, tu su već oko nešto više od po godine a prijavile su se na tri godine, profesijonalci. Đe zakoči tu one upadaju, i sa njima svaki problem ima rešenje.

Što se tiče načina življenja u Africi, za sad sam otkrijo da postoje pravila, nisam ih sve pohvatao ali evo nekih:
1. Nije važno kakvo auto voziš, važno je koliko ljudi možeš vozit. Tako da ako imaš kamion ''faca si''
2. Nije važno kakav telefon imaš nego da li non stop slušaš na telefon muziku do daske.
3. Nije važno kakav televizor imaš, važno je koliko ti je visoko antena.
4. Nije važno kakvu kuću imaš, važno je da imaš kuću.
5. Nije važno kakvu muziku slušaš i đe, što je važno je koliko glasno slušaš tu muziku. (Skoro svaka kuća ima Marshal zvucnike)
6. Nije važno da li znaš da plešeš nego da li plešeš.
7. Kad igraš neku igru (fudbal,odbojka,košarka) nije cilj pobjediti,cilj je trčati za loptom bez prestanka.
8. Frizura uvjek na prvo mjesto pa sve ostalo.
9. Ako si bijelac normalno je da svi ''bulje u tebe'' dokle god si im u vidiku. Kao i mi što gledamo crnca kad prođe ulicom.
10. Nije važno da li imaš posao, nego da li nosiš radno odijelo svuda.
Prije  5 dana je počeo raspust, sva su djeca sa internata pošla kući. I sada je samo tišina. Prije podne, po podne, posle podne. Ne pristaje školi da bude prazna. Koliko god bila djeca naporna, i bez obzira na količinu besmislenih pitanja koje vam postavljaju. Sada svako ima smisla. I nije isto bez njih. I sada mi je jasno kako bi njima bilo da smo mi prvi krenuli. Ovako je bolje.
Što se tiče nas mi nastavljamo sa radom. Počeli smo s obilježavanjem terena za obojku, fudbal, košarku. Ispravljanje grešaka naših prethodnika, pa pošto nismo imali mnogo materiala za mjerenje osim metra za mjerenje i konapa za štrikanje Pitagorina teorema nam je dobro došla. Već dva dana radimo a imamo bar još dva. Ali na kraju će bit sve precizno kao pod konac i čisto kao apoteka.
A sad ide zaključak zar ne. I  prije nego što sam došao sam znao da će malo bit mjesec dana. Nikad brže dani mi nisu prolazili. Već je 24 dan a kao juče je bilo kad smo krenuli. I prva 2 dana od kad su đeca pošla su bila teška, mučna. A bila bi još težija i mučnija da nije bilo ''Mozambiške bande''.
I drago mi je što sam sa njima upravo ovdje sada, i da sam upoznao ovih 8 ljudi iz različitih djelova Slovenije a ipak tako slične, sa istim idejama. Otvoreni za svaki predlog, savjet. I nikad ih neću zaboravit. A neće ni oni mene.
A sad pozdrav. Pozdravljam sve one koje znam a i one koje ne znam. One koji čitaju ovo i one koji će čut za ovu priču. Život je lijep samo ga treba znat živjet.

Da ne filozofiram više, pozdrav iz Namaache od Mozambiške Bande.

Pavel Koroš